“Ćelava pevačica”, po tekstu Ežena Joneska, u izvođenju Centra za kulturu Tivat, poslednja je režija proslavljenog Jagoša Markovića, kojom kao da se simbolično zatvara krug nad njegovim izuzetnim pozorišnim opusom, koga su posebno obeležile inscenacije iz takozvanog mediteranskog kruga. Bokeški Jonesko, preslovljen sada na lokalni dijalekat, preseljen iz Londona u egzotično zakrilje Boke Kotorske, sveden sa mondensko-građanskog diskursa na nivo kotoranskog glagoljenja, koje ne isključuje ni glasovne ekspiracije, ni stanke u govoru, ni pauze u razmišljanju – što događajima na sceni daje poseban tonalitet – pretvara se u poseban vid scenske realnosti kojem nisu potrebna nikakva naknadna estetička domišljanja da bi se dobijenim narativom dosegla gledaočeva pažnja i potakla njegova blagonaklonost. Svojim reakcijama i bučnim eksklamacijama, niška publika je, u finišu petog takmičarskog dana Festivala “Teatar na raskršću”, to i potvrdila.
Markovićeva režija ne samo da se nije ogrešila o poetiku velikog dramatičara apsurda, već je preuzevši odgovornost za vešto i domišljato preoblikovanje, uspela da čuvene komunikacijske “bagove”, zastoje u govoru i mišljenju, silogizme i očigledne paradokse, vešto transponuje u mentalitetski milje, koji proto-tekstu čitave jedne evropske pozorišne poetike i estetike (Adamov, Žene, Beket, Popović) pridoda autentičan duh savremenog doživljaja (apsurdnog) sveta i isto takvog čoveka u njemu. Od Joneskovih tipiziranih likova, sklonih mehanicizmu, repeticijama, eholalijama i stihomitijama, došlo se do parodije jedne lokalne logike izražavanja kadre da se ponavlja do u nedogled, da provocira na jedak smeh, da golica po logici trenutka, a da ipak ne saopšti ništa novo. Nije li to zapravo puna konfirmacija poetike originala?
Ovako ustrojenih odnosa na sceni, glumačka ekipa dohvatila se zdušno i sa dubokim razumevanjem ni malo jednostavnih interpretacijskih zadataka: Gospođa Borio – Olga Odanović, Gospodin Borio – Branko Vidaković, Gospođa Lazari – Dubravka Drakić, Gospodin Lazari – Momčilo Otašević, Meri od Merica – Sandra Bugarski, Kapo Pompijeri – Branimir Popović. Oni svoje zadatke realizuju odmerenim i promišljenim komičkim sredstvima, ne prelazeći granicu dobrog ukusa, koji bi ovako prerušenog Joneska mogao lako da približi persiflaži ili nekoj srodnoj, ali nedovoljno autentičnoj pozorišnoj formi. Glumačko razumevanje scenskog govora i njegova komička upotreba u ovoj predstavi postaju novi ključ za tumačenje Joneskovih slepih ulica u komunikaciji i prezentaciji apsurda kao usuda savremenog čoveka, izgubljenog i otuđenog u pokušaju da se približi drugom ljudskom biću, nedorasao etosu i sklon površnim emocijama. Eklektični i ponegde citatni diskurs predstave, u jednom trenutku, potpuno neočekivano, kako je i red u teatru apsurda, u glumački govor upliće čak i deseterac iz Njegoševe “Luče mikrokozme”, ali bez primetnih šavova ili neprimerenog kontrapunkta. Neven Staničić (prevod i scenski govor), koji se postarao da bokeljski argo postane moćno scensko oruđe, u značajnoj meri zaslužan je za validnu transpoziciju pozorišno-komunikacijskog znaka iz originala u ovu promišljenu i prijemčivu Markovićevu inscenaciju.
U prilog tvrdnji da “pozorište potkazuje život”, kako je negde prorekao Dušan Kovačević, svoje smirenje i svoj put u transcedentno, reditelj Jagoš Marković našao je upravo na prostorima odvijanja svoje poslednje inscenacije – u “nevesti Jadrana”, negde nadomak Kotora.
